Starost odavno, još od kraja ere društava usmene tradicije, gotovo nigde u svetu nije u modi, niti je poželjno o njoj govoriti, osim kada se radi o ekonomskim temama i vrlo nepovoljnoj demografskoj strukturi, za koju se neretko optužiju žene koje ne rađaju dovoljno dece (valjda nije dovoljno jasno kako nastaju bebe) i sa tim u vezi i neizbežna priča o neodrživosti sistema penzijsko-invalidskog osiguranja. Dakle, zaključak se iz takvog dominantnog diskursa sam nameće – starih je previše i skupi su. Pa ti živi dostojanstveno, uzivaj u svojim zaslugama i bori se protiv, gotovo pandemije, ejdžizma (stara srpska reč za mržnju prema starijima). Mnogi među najstarijima danas, drugačije su zamišljali svoju starost, jer su živeli u skladu sa vrednostima u koje su verovali i radili vredno i neprestano, upravo u cilju uživanja u penzionerskim danima i prednostima konačno dovoljnog, katkad i previše slobodnog vremena. A stvari su ispale drugačije od onoga što se očekivalo – prihodi nedovoljni, deca i rodjaci daleko,partneri bolesni ili umrli, starost sramota, zahtevana brzina života nedostižna, površnost poželjna, često i nagrađivana. Pun svet kojekakvih mreža i platformi za komunikaciju, imamo po 200 do 400 TV kanala, pa još Netflix i još mnogo toga, a čovek sve više sam. I sam, i usamljen. Možda bi se sve to lakše podnosilo da nije straha. Straha od starosti, i sa njom povezanih strahova, koji su postojali tokom čitavog života, ali su se sada pojačali, jer koraci više nisu tako sigurni, ruke se sve češće zatresu, u glavi zavrti, srce uzlupa, napad nesigurnosti uzdrma celo telo i dušu. O tome da se bore i sede vlasi odavno vide, da i ne govorimo – to bi trebalo da je obična marginalija u odnosu na prethodno nabrojane znake da smo u društvenoj kategoriji 65+. Inače, kako je došlo do toga, da se kao starija generacija tretiraju ljudi baš preko tih godina nije tema ovih redova, ali je to svakao zamišljeni društveni kostrukt, kao i gotovo sve što je čovek stvorio. Mogli smo se dogovoriti i urediti društvo i zakone i da smo stari sa 75 ili 60 godina. Zakonska granica kada statistički (znamo da statistika može svašta) postajemo deo starije populacije nije tema o kojoj želimo da otvoreno govorimo u Karakteru, već o starosti kao delu našeg karaktera. Časopis koji pledira da bude drugačiji i inovativan, što je uslov opstanka na nemilosrdnom tržištu totalnog liberalnog kapitalizma, trebalo bi, da ne kažem moralo bi, da otvara teme o kojima se nerado govori, jer je to budućnost koja je odavno stigla, a mnogi nisu uspeli da je isprate, jer jednostavno nisu mogli pod težinom sopstvene sadašnjosti i ne treba zbog toga da plaćaju visoku cenu guranja na margine društvenog života. Da, mislim na najstarije među nama – možda ne mogu brzinom svetlosti da iskucaju poruku na WhatsAppu, poruče posudje preko Ebay, hranu preko Donesi.com ili postave klip na YouTube , ali mogu toliko toga što jednostavno nije na ceni, jer pravila diktiraju privilegovani, koji o strenju ne znaju mnogo, čak ni kad imaju lično iskustvo, jer njihova starost nije obična, kao naša. Mnogi, među kojima sam i sama, oslanjaju se na svoje starije sa punim pravom, kao da je to najnormalnija stvar koja nam pripada. Sa druge strane, vreme i ljubav koja nam je pružena ne cenimo dovoljno, niti imamo vremena da čujemo strahove koji samo što nisu pokucali i na naša vrata. Polako, ali i sve češće, razumem onaj strah koji stiže lagano iz najdubljih unutrašnjih dubina, a zatim, negde posle četrdesetih, udari jačinom uragana, rasturivši sve čaure, kada se jednog jutra probudimo i pogledamo ga. Da, govoriću i o smrti, i ona je tu sa nama, nego ne pričamo o njoj da ne pokvarimo onaj privid lepote življenja koji danas živimo. A živimo tako da se skoro ni jedan čovek više ne ožali kako treba, jer valja požuriti dalje, brzo još brže, jer možda i pobegnemo.
Smrt se, naravno, ne može prevariti, ona je neumitna i predstavlja jedinu izvesnost, predstavlja činjenicu koju nije potrebno dokazivati, pri čemu mislim na fizičku smrt, a ne na život posle života, u sećanjima potomaka ili, kod onih zaslužnih – u kolektivnom pamćenju jednog naroda ili, ređe, čitavog čovečanstva. Ponovo dolazimo do straha, kao razumljive i očekivane emocije – koja nam neretko ne dozvoljava da ostarimo pametno, da se tako izrazim, koja nas sprečava da starimo i ostarimo dostojanstveno. Ne govorim o trendu – budi i ostani mlad – iako to nisi, niti to možeš ostati (osim duhom i intelektom), o tom svojevrsnom teroru mladosti po svaku cenu, uz podršku estetske hirurgije i raznoraznih life coauch-a koji, koristeći, legitimno doduše, naše krize i nesigurnosti, nude svoja “epohalna” rešenja za večnu mladost , čime nas zapravo dodatno diskvalifikuju, tvrdeći da smo nesposobni da se sami, bez njihove “krucijalne” pomoći, suočimo sa sobom, sa našim godinama i svime onim što te naše, poodmakle godine, donose. Najčudnije u tome je što im mnogi od nas to i dozvoljavaju, čak ih i dobrano plaćaju, čime se taj svojevrsni paradoks izmešta u neku iščašenu ravan, u kojoj stvarima, ljudima, događajima i pojavama lice postaje naličje i ništa nije onako kako izgleda i kako bi trebalo da bude. O ovoj temi pisaću kad bude vreme – ovo je oktobarski broj, a oktobar je, da podsetim, i mesec solidarnosti sa starima.
Želim da govorim o samospoznaji, tako nužnoj i preko potrebnoj, naročito u tim nekim, nakupljenim godinama, o času kada je nastupilo vreme da se svode računi, sa sobom, najpre, ali i sa svetom i ljudima koji nas okružuju i kada bi nam zaključci do kojih smo u tom svođenju došli trebalo da posluže kako dalje, pošto već znamo i prihvatamo da znamo kuda dalje. Prema kraju, dakako, ali nije svejedno kakav će taj kraj biti, ni kako ćemo do njega doći, a najbitnije je – kao ko ćemo – do kraja doći. Opcije koje se, po mom mišljenju, nude jesu: kao – niko, kao – ništa, kao – neko i kao – nešto. Koja će od ovih opcija biti naša krajnja pojavnost – zavisi samo od nas. Moguće je da svojim naporima osmislimo i dočekamo starost koja će biti naša najveća nagrada za celoživotni rad – samo valja raspakovati život i porazgovarati sa sobom, a zatim i drugima, pa da taj razgovor bude odraz stihova jednog srpskog pesnika “Žurim da ostarim, da ni za šta ne marim, da ništa ne kvarim, niti išta pravim, već samo da ćutim, ćutim i starim, verujući da ću smrt da prevarim“.
Neko je (a ne mogu da se setim tačno ko, kao što mi se i ne da da tragam za autorom) vrlo lucidno primetio da polovinu života provedemo čineći razne stvari, koje se, u drugoj polovini života, trudimo da objasnimo, ispravimo i poboljšamo. Tako nekako otprilike, parafraziram po sećanju. Nisu retki ni oni koji drugu polovinu svog života provedu stideći se sebe iz svoje prve polovine. Ima i onih koji drugom polovinom poništavaju prvu, kao i onih koji su postojali samo polovično – ili u prvoj, ili u drugoj polovini svojih života. No svi oni, svi mi – starimo i svi ćemo ostariti, ovakvi ili onakvi, prema sopstvenim moćima, prema sopstvenim okvirima, van kojih vrlo retko i vrlo retki mogu.
Da, bojim se. Ne zbog odraza u ogledalu, jer kao što rekoh, današnja medicina je sposobna da sve to popravi do te mere da više ja ne budem ja, ali – ko sam onda, šta sam onda…, već stoga što ne znam da li ću biti u prilici da svom starenju i svojoj starosti dam oblik koji bih želela da ona ima. Ne znam da li ću u sebi naći dovoljno snage da razumno i mirno prihvatim činjenicu da upravo snage, najpre fizičke, a u po nečemu i psihičke, imam sve manje, a da više nemam ni motiva ni volje da je bespotrebno rasipam na stvari koje, kad sve realno sagledam, ni ne zaslužuju da se bavim njima. Ne znam da li ću uspeti da sebi u dovoljnoj meri objasnim sebe – onu bivšu, sebe sadašnju i onu sebe koja stari i koja će ostariti, kao ni da li će mi ta objašnjenja biti dovoljna, i dušespasna. Ne znam, takođe, da li će moj strah nadvladati samog sebe,odnosno da li će mi, kada proces starenja bude okončan, ostati strah od straha, kao trajno sećanje na to koliko sam uspela da sebe, staru, samospoznam, ili cu nastaviti da se bojim, stareći, bez obzira što sam prihvatila činjenicu sopstvene prolaznosti. I konačnosti.
Bilo kako bilo, jedno zasigurno znam – ostariću. I ostaću mlada. Dovoljno da u svojoj starosti mogu da spokojno uživam.